Japanskom je potrebno oko 2.200 časova učenja da se dostigne profesionalni radni nivo znanja, što ga svrstava u najtežu kategoriju Instituta za spoljnu službu, zajedno sa kineskim, korejskim i arapskim. To je tri do četiri puta više nego što zahteva španski. Ali jedinstvena ukupna brojka skriva korisniju činjenicu: govorni jezik i pisani jezik napreduju odvojenim tokovima, a veći deo dodatnog vremena troši se na sistem pisanja, a ne na govor.
Odakle dolazi brojka od 2.200 časova#
Institut za spoljnu službu je jezička škola Stejt departmenta SAD. On grupiše jezike prema tome koliko dugo njegovim polaznicima treba da dostignu nivo 3 na skali Interagency Language Roundtable u govoru i čitanju – „profesionalni radni nivo znanja“, otprilike nivo B2–C1 prema CEFR-u.
| FSI kategorija | Približan broj časova | Primeri jezika |
|---|---|---|
| I | 600–750 | Španski, francuski, italijanski, portugalski, holandski, švedski |
| II | ~900 | Nemački, indonežanski, malajski |
| III | ~1.100 | Ruski, hindi, finski, mađarski, turski |
| IV | ~2.200 | Japanski, mandarinski kineski, korejski, arapski |
FSI je istorijski obeležavao japanski zvezdicom koja ukazuje da je obično teži od ostalih jezika u sopstvenoj kategoriji. Najteža grupa je označena kao IV u trenutno objavljenoj verziji, a kao V u starijim izdanjima, zbog čega se navedene brojke za japanski ponekad pozivaju na različite brojeve kategorija za istih 2.200 časova.
Ova napomena je ovde važnija nego za neki lak jezik. Polaznici FSI su odrasli ljudi provereni na jezičku sposobnost, koji uče puno radno vreme – otprilike 25 sati nedeljno nastave u malim grupama sa izvornim govornicima kao predavačima, plus dnevni domaći zadatak – sa svojom karijerom vezanom za ishod. Objavljeni sati su kontaktni sati, ne ukupan trud. Za samostalnog polaznika bez učionice, očekujte da je stvarna brojka veća, i tretirajte 2.200 kao optimističnu donju granicu. Ista napomena važi i za vremenski okvir za španski; samo što više košta kada je osnovica već velika.
Zašto je japanski u najtežoj kategoriji#
Četiri faktora se sabiraju, i nijedan sam po sebi ne objašnjava razliku.
Tri sistema pisanja uporedo. Obični japanski tekst meša hiraganu (46 osnovnih slogovnih znakova, koriste se za gramatiku i izvorne reči), katakanu (istih 46 glasova u drugom nizu znakova, koristi se za pozajmljenice i naglašavanje) i kandži (logograme kineskog porekla, od kojih je 2.136 određeno za opštu upotrebu u reviziji jōyō iz 2010. godine). Sva tri se pojavljuju u istoj rečenici, a pojedinačni kandži obično ima više čitanja u zavisnosti od konteksta – izvorno kun čitanje i jedno ili više kinesko-japanskih on čitanja.
Gotovo nikakav zajednički rečnik. Španski i francuski govorniku engleskog poklanjaju hiljade gotovih kognata. Japanski nudi tek nekoliko stotina gairaigo pozajmljenica, a i one su fonološki toliko preoblikovane da prepoznavanje nije automatsko. Praktično je svaka reč nova.
Strukturna udaljenost. Japanski stavlja glagol na kraj rečenice, obeležava gramatičke uloge postpozicionim česticama umesto redom reči, slobodno ispušta subjekte kad se mogu izvesti iz konteksta, postavlja odnosne (relativne) rečenice ispred imenice koju određuju, i nema članove, nema obeležavanje množine u engleskom smislu i nema gramatičko lice na glagolima. Nijedno od ovoga pojedinačno nije teško, ali zajedno znače da navike raščlanjivanja rečenice izgrađene celog života na engleskom ne daju vam nikakvu prednost.
Učtivost kao gramatički sistem. Registar nije ukras koji se može izostaviti. Obični, uljudni (teineigo), počasni (sonkeigo) i skromni (kenjōgo) oblici menjaju morfologiju glagola i izbor reči u zavisnosti od odnosa između govornika, slušaoca i onoga o kome se govori. Polaznici redovno dođu do tačke gde mogu sastaviti rečenicu, ali ne i njenu ispravnu verziju.
Tok pisanja i tok govora su odvojeni#
Ovo je praktičan uvid koji brojka od 2.200 časova skriva. Tretiranje japanskog kao jedne veštine stvara obeshrabrujući plan; tretiranje kao dve stvara izvodljiv.
| Prekretnica | Realan opseg | Napomene |
|---|---|---|
| Hiragana i katakana | 2–6 nedelja | Mali zatvoreni skupovi; najjeftinija pobeda u jeziku |
| Osnovna konverzacija o poznatim temama | 4–8 meseci uz sat dnevno | Gramatika je pravilna; izgovor nije zahtevan za govornike engleskog |
| ~1.000 kandži znakova | 1–2 godine | Pokriva veliku većinu znakova u običnom tekstu |
| Udobno čitanje izvornog teksta | 3–5+ godina | Zahteva skoro potpuno pokrivanje jōyō znakova plus veliki rečnik |
| Profesionalni radni nivo znanja (FSI cilj) | ~2.200 časova | 3 godine uz 2 sata dnevno, 6 godina uz 1 |
Dve stvari upadaju u oči. Govorni japanski je pristupačniji nego što mu reputacija sugeriše: fonologija je jednostavna za govornike engleskog, inventar glasova je mali, glagoli su čuveno pravilni, a konjugacija nije obeležena licem. Polaznici često vode osnovne razgovore mnogo pre nego što mogu da pročitaju jelovnik bez pomoći. Čitanje je ono što traje najduže. Tu i ciljevi rečnika i kandži znakova za JLPT postaju korisniji alat za planiranje nego bilo koji broj sati, jer mere upravo ono što zaista oduzima godine.
Dnevno vreme učenja pretvoreno u kalendarsko vreme#
Tabela pretpostavlja 2.200 usredsređenih sati i nijedan slobodan dan, što je optimistično po oba merila.
| Dnevno učenje | Sati godišnje | Godine do 2.200 časova |
|---|---|---|
| 30 min | ~183 | ~12 godina |
| 1 sat | ~365 | ~6 godina |
| 2 sata | ~730 | ~3 godine |
| 3 sata | ~1.095 | ~2 godine |
| 4 sata | ~1.460 | ~1,5 godine |
Shvatite to iskreno. Uz trideset minuta dnevno, profesionalna osposobljenost u japanskom nije realan cilj ni u jednom vremenskom okviru koji većina ljudi planira. Zato teški jezici tako strogo kažnjavaju nedoslednost: ukupan broj je dovoljno veliki da dnevni tempo, a ne metoda, odlučuje da li će se projekat ikada završiti. To je takođe razlog zašto je ciljanje na srednji nivo čitanja, a ne na profesionalnu osposobljenost, razumniji cilj za većinu samoukih polaznika – prvih hiljadu kandži znakova i nekoliko hiljada reči otvaraju manga stripove, titlovane sadržaje i pojednostavljene vesti, a tu jezik počinje da vam se vraća.
Šta zapravo određuje vremenski okvir#
Dve promenljive – i nijedna od njih nije to koju ste aplikaciju ili koji udžbenik izabrali.
Prva je dnevna doslednost. Kandži znakovi posebno brzo blede bez ponavljanja, a projekat od 2.200 sati ne može da apsorbuje ponovljene pauze od nekoliko nedelja. Raspoređeno vežbanje daje bolje pamćenje od zbijenog, nalaz ponovljen kroz vek rada i sumiran kod Cepeda i saradnika (2006), što je argument za raspored ponavljanja u pravim razmacima umesto kampanjskog učenja vikendom.
Druga je količina razumljivog unosa. Krashen (1985) je tvrdio da usvajanje dolazi iz razumevanja poruka malo iznad vašeg trenutnog nivoa. U japanskom je prepreka ponuda: materijal koji uglavnom možete pratiti oskudan je godinama, jer sistem pisanja ograničava pristup svemu napisanom za odrasle. Manga stripovi sa furigana oznakama, prilagođeni tekstovi za učenje i pojednostavljene vesti NHK-a standardni su mostovi, a čitanje manga stripova za učenje japanskog opisuje kako koristiti prvi od njih.
LingoBlend napada problem ponude sa druge strane. Umesto da tražite japanski tačno na vašem nivou, nalepite tekst koji ste već želeli da pročitate i podesite udeo japanskog utkanog u njega, od 10% do 80% – tehnika diglot weave koju je opisao Burling (1968). Na 15%, pravi članak postaje čitljiv od prvog dana, a gustina raste kako napredujete. Kada dodirnete japansku reč, prikazuju se njeno značenje, gramatika i osnovni oblik, a zatim se reč sprema u red za ponavljanje u pravim razmacima po uzoru na Anki, koji napaja pet igara za vežbanje. Za jezik gde suša unosa traje godinama, skraćivanje te suše je pojedinačno najvrednija intervencija koja je na raspolaganju. Vodič za učenje japanskog pokriva odakle početi.