Za konverzacijsku tečnost na japanskom potrebno je otprilike 3.000 reči, dovoljno za oko 95% pokrivenosti svakodnevnog govora, dok udobno čitanje neprilagođenih knjiga i novina upućuje na 10.000 reči ili više, uz skoro ceo jōyō skup od 2.136 kanjija. Japanski je jezik kod kog se standardno pitanje najviše raspada, jer su poznavanje rečnika i poznavanje sistema pisanja odvojene ose i nijedna sama po sebi ne predviđa da li možete da pročitate stranicu.
Japanskom su potrebna dva broja, ne jedan#
U španskom ili nemačkom, znati reč i moći da je pročitate su gotovo ista veština. U japanskom se one razdvajaju. Možete savršeno znati izgovorenu reč kansatsu i zastati na 観察 u štampi, i možete znati značenje i čitanja kanjija, a ipak ne uspeti da razložite složenicu izgrađenu od njega. Rečnik je koliko različitih reči znate, izgovorenih ili pisanih. Kanji je koliko od otprilike 2.000 znakova u opštoj upotrebi možete pročitati u kontekstu. Napredak u jednom podržava drugo, ali ga ne zamenjuje, pa svaki pošten odgovor mora da da obe brojke.
Šta se u japanskom računa kao reč#
Japanski tekst nema razmake, pa granice reči nisu date samim pismom. Njih nameće standard segmentacije, a standardi se ne slažu. Balanced Corpus of Contemporary Written Japanese, osnova za A Frequency Dictionary of Japanese (2013) autora Tona, Jamazakija i Maekave, definiše i kratke jedinice reči i duge jedinice reči, i isti tekst daje različite ukupne brojeve pod svakom od njih. Ta dvosmislenost nema ekvivalent u evropskim jezicima.
| Jedinica | Definicija | Primer na japanskom |
|---|---|---|
| Token | Svaka reč u tekstu pod izabranom segmentacijom | 食べる, 食べる, 食べた = 3 tokena |
| Tip | Svaki različit oblik, broji se jednom | 食べる, 食べた = 2 tipa |
| Lema | Osnovna reč plus njeni fleksijski oblici | 食べる pokriva 食べます, 食べた, 食べない, 食べられる |
| Porodica reči | Osnovna reč plus izvedenice | 食べる plus 食べ物, 食事 kroz zajednički kanji |
Koncept porodice reči, koji obavlja toliko posla u istraživanju engleskog i romanskog rečnika, nezgodno se uklapa u japanski. Izvođenje se uglavnom odvija kroz slaganje kanjija: 電 (električni) plus 車 (vozilo) daje 電車 (voz), a 電話 (telefon) dolazi gotovo besplatno kada je znak već poznat. Poznavanje znakova delimično zamenjuje učenje reč po reč na način koji nema paralelu u evropskim jezicima. Zajmljenice pisane katakanom čine još jedan polubesplatan sloj za govornike engleskog, mada se značenja menjaju, pa je マンション stan, a ne vila.
Pragovi pokrivenosti iza reči „tečno“#
Istraživanja vokabulara mere pokrivenost, udeo reči u tekstu koje čitalac već zna. 95% pokrivenosti opisuje se kao donja granica za zadovoljavajuće razumevanje kada kontekst može da popuni praznine (Laufer, 1989), otprilike jedna nepoznata reč na dvadeset. 98% pokrivenosti je nivo koji su Hu i Nation (2000) povezali sa samostalnim čitanjem, otprilike jedna nepoznata reč na pedeset. Nationova analiza iz 2006. procenila je da je za 98% na engleskom potrebno otprilike 8.000–9.000 porodica reči, pri čemu je za govor potrebno manje nego za pisanje.
Brojke za japanski se obično navode više, oko 10.000 ili više za udobno čitanje, iz dva razloga. Jedinica porodice se raspada, pa se brojevi daju u rečima, a ne u porodicama, i shodno tome naduvavaju, a pisani japanski se oslanja na sinojapanske složenice koje su pojedinačno retke, ali zbirno konstantne. Tretirajte brojku od 10.000 kao isti prag u labavijoj jedinici, a ne kao dokaz da japanski zahteva više učenja od francuskog.
| Najfrekventnije reči | Približna pokrivenost teksta | Šta tipično otključava |
|---|---|---|
| 1.000 | ~75–80% | Osnovni japanski za preživljavanje, suština jednostavnog razgovora |
| 2.000 | ~85–90% | Svakodnevna razmena sa prazninama; prilagođeni tekstovi za čitanje |
| 3.000 | ~93–95% | Udobna govorna tečnost na poznate teme |
| 5.000 | ~96% | Mange, drame sa titlovima, pojednostavljene vesti |
| 10.000+ | ~98% | Neprilagođeni romani i novine, čitanje iz zadovoljstva |
Osa kanjija: jōyō, kyōiku i pokrivenost#
Lista jōyō kanji japanske vlade, revidirana 2010. godine, sadrži 2.136 znakova i definiše skup koji se očekuje od obrazovanog odraslog čitaoca. Podskup od 1.006 kyōiku kanji se predaje tokom šest godina osnovne škole. Novine i opšte izdavaštvo uglavnom poštuju jōyō granicu, a znakovi van nje obično nose furiganu.
Brojevi frekvencije znakova u korpusima novina i opšte namene pokazuju istu Zipfovu neujednačenost koju je Zipf opisao 1949. godine. Približne brojke, i jesu približne:
| Poznato kanjija | Približna pokrivenost znakova | Praktični efekat |
|---|---|---|
| 100 | ~40–50% | Znaci, datumi, brojevi, osnovne oznake |
| 500 | ~80% | Jednostavan prilagođen tekst, mnogo manga sa furiganom |
| 1.000 | ~95% | Većina rečenica čitljiva uz nekoliko praznina |
| 2.136 (ceo jōyō) | ~99% | Novine i opšte izdavaštvo |
Obratite pažnju na to šta to 95% pri 1.000 kanjija znači, a šta ne. Pokrivenost znakova nije pokrivenost reči. Jedan nepoznat znak u dvoznakovnoj složenici obično blokira celu reč, pa je efektivna stopa neuspeha na nivou reči viša nego što brojka za znakove sugeriše. Zato je poslednjih hiljadu kanjija i dalje bitno naučiti, iako statistički izgledaju marginalno.
Nivoi japanskog: JLPT i CEFR#
JLPT je prestao da objavljuje zvanične liste reči i kanjija posle redizajna 2010. godine. Brojke ispod potiču iz specifikacija ispitnog sadržaja pre 2010. i iz široko rasprostranjenih analiza trećih strana, pa opisuju oblik ispita, a ne zvaničan nastavni plan. JF standard Japanske fondacije povezuje nastavu japanskog sa CEFR-om, odakle i potiče kolona nivoa.
| JLPT | Približan CEFR | Približan fond reči | Približno kanjija |
|---|---|---|---|
| N5 | A1 | ~800 | ~100 |
| N4 | A2 | ~1.500 | ~300 |
| N3 | A2–B1 | ~3.500–4.000 | ~650 |
| N2 | B1–B2 | ~6.000 | ~1.000 |
| N1 | B2–C1 | ~10.000 | ~2.000 |
N1 nije nivo maternjeg govornika, uprkos svojoj reputaciji. Sertifikuje samo čitanje i slušanje, ne postavlja granicu za govor ni za pisanje, a ni posle položenog ispita mnogi romani ne postaju lakši.
Zašto je svaki broj ovde procena#
Jedinica je sporna, korpusi se razlikuju, a brojke ispita su nezvanične. Liste frekvencije izvedene iz zbirki titlova poput OpenSubtitles naginju ka konverzacijskom i potcenjuju sinojapanske složenice koje dominiraju pisanim registrima, dok korpusi novina rade suprotno. Znanje reči takođe nije binarno, a japanski dodaje podelu: reč možete znati po sluhu, po izgledu, ili oboje. Konačno, pokrivenost nije razumevanje. Uz keigo, elipsu i neizrečene subjekte možete znati svaku reč u rečenici, a da i dalje ne znate ko je kome šta uradio.
Kako zaista izgraditi oba broja#
Same liste su spore na osi rečnika i samo naporne na osi kanjija. Dva mehanizma nose teret.
Obim razumljivog čitanja. Krashenova hipoteza unosa (1985) tvrdi da usvajanje sledi iz razumevanja poruka malo iznad vašeg nivoa. U japanskom ovo radi dvostruki posao, jer svaka pročitana stranica takođe uvežbava prepoznavanje znakova u kontekstu, što nijedna izolovana vežba kanjija ne reprodukuje. Materijal sa furiganom znatno snižava ulaznu barijeru, što je praktični argument u tekstu čitanje manga stripova za učenje japanskog.
Planirano ponavljanje. Ponavljanje u sve dužim razmacima suzbija krivu zaboravljanja koju je Ebbinghaus dokumentovao 1885. godine, nalaz potvrđen u desetinama eksperimenata koje su pregledali Cepeda i saradnici 2006. godine. Kanji posebno brzo bledi bez toga. Praktični vodič za ponavljanje u razmacima objašnjava raspoređivanje.
LingoBlend stavlja oboje u jednu petlju. Nalepite bilo koji tekst, podesite procenat blenda, i japanske reči se utkivaju u materijal koji već razumete, što je Burlingov diglot weave iz 1968. primenjen uz AI motor. Dodir na umešanu reč daje njeno značenje, gramatiku i osnovni oblik, a sačuvane reči hrane SM-2 red za ponavljanje u pravim razmacima kroz pet igara za vežbanje sa audio izgovorom, što je ovde bitnije nego u jeziku gde pravopis predviđa čitanje. Vodič za učenje japanskog govori odakle početi, a ciljevi za rečnik na španskom pokazuju koliko se to drugačije odvija u evropskom jeziku.