Lake japanske knjige za početnike: put kroz čitanje

Lake japanske knjige za početnike dolaze u četiri oblika: tadoku lektire pisane za učenike, dečje knjige sa furiganom iznad kanjija, pojednostavljene vesti i mange. Izbor između njih je zapravo izbor kako se nosite sa pismom, jer je japanski jedini veliki jezik u kome je sposobnost čitanja početnika ograničena pismom, a ne rečnikom ili gramatikom.

Prava prepreka je pismo#

Japanski koristi tri sistema istovremeno. Hiragana i katakana su slogovna pisma sa po otprilike 46 osnovnih znakova, oba se mogu naučiti za nedelju ili dve. Kanji je problem: standardizovana jōyō lista za opštu upotrebu sadrži 2.136 znakova, od kojih se 1.026 uči tokom japanske osnovne škole. Učenik posle dvesta sati učenja možda poznaje tri stotine.

Furigana je izlaz iz te situacije. To su mali zapisi u kani, odštampani iznad ili pored kanjija, koji znače da možete da pročitate reč tačno, naglas, a da niste zapamtili njene znakove. Knjige za japansku decu štampaju furiganu iznad svega; knjige za starije čitaoce je štampaju selektivno ili uopšte ne štampaju. Upravo ta formatska odluka određuje da li vam je neka japanska knjiga dostupna, pa je proverite pre nego što bilo šta kupite.

Posledica je da se vaš nivo čitanja i vaš nivo poznavanja kanjija mogu, i treba, razlikovati. Čitajte sa furiganom sada; znakovi se nakupljaju pasivno dok ste zauzeti praćenjem priče.

Pokrivenost i zašto je 98 procenata ključni broj#

Mera koja je bitna je pokrivenost: udeo reči u tekstu koje već poznajete. Hu i Nation (2000) utvrdili su da zadovoljavajuće samostalno razumevanje proze iznosi oko 98 procenata, a Nation (2006) procenio je da iza toga stoji rečnik od otprilike 8.000 do 9.000 porodica reči za pisani tekst. Laufer (1989) je postavio donju granicu za potpomognuto čitanje bliže 95 procenata.

Dve nepoznate reči na sto je strog kriterijum: pet reči na stranici od 250, a ne pedeset. Japanski dodaje još jedan način da nešto krene naopako, jer možete poznavati reč u govoru, a ipak je ne prepoznati na stranici jer nikada niste videli njen kanji. Izdanja sa furiganom i lektire u potpunosti uklanjaju taj problem i zato funkcionišu. Naše poređenje intenzivnog i ekstenzivnog čitanja objašnjava kada se boriti sa teškim tekstom, a kada stati.

Tadoku: lektire izgrađene na jednom pravilu#

Tadoku, što znači „ekstenzivno čitanje“, japanski je pokret čitanja sa konkretnom metodom: čitajte lak materijal, čitajte ga mnogo, ne koristite rečnik i odložite sve u čemu ne uživate. Neprofitna organizacija Tagengo Tadoku objavljuje besplatne lektire po nivoima na tadoku.org, a japanski izdavači, uključujući ASK, izdaju štampane biblioteke lektira po nivoima počev od nule naviše.

Knjige nivoa nula imaju svega nekoliko stotina reči, nose ilustracije na svakoj strani i koriste samo najčešće reči. Deluju apsurdno lako prvih deset minuta, a onda primetite da ste u jednom sedenju pročitali četiri knjige a da niste nijednom otvorili rečnik, što je i cela poenta. Pravilo protiv traženja reči u rečniku nije lenjost; ono održava brzinu čitanja dovoljno visokom da prepoznavanje obrazaca preuzme kontrolu.

A1 i A2: manga i vesti pisane za školarce#

Manga je najefikasniji materijal za A2 koji japanski ima, iz istog razloga iz kog su slikovnice efikasne u bilo kom jeziku: kadar vam kaže šta rečenica znači. Birajte žanr svakodnevnog života umesto akcije. Doraemon štampa furiganu jer je to dečji serijal; Yotsuba&! je ne štampa, ali je njen rečnik dovoljno jednostavan da se mnogi učenici ipak snalaze. Postupak detaljno opisujemo u tekstu kako čitati mangu da biste učili japanski.

NHK News Web Easy je drugi stub, i besplatan je. NHK iznova piše prave vesti na pojednostavljenom japanskom za učenike osnovnih i nižih srednjih škola i za strance koji žive u Japanu, štampa furiganu iznad svakog kanjija, podvlači teže izraze sa iskačućim definicijama i snima audio za svaki članak. Tri članka dnevno su zaista održiva navika, a za razliku od romana, materijal se sam obnavlja. Naš vodič o čitanju vesti na stranom jeziku objašnjava kako izgraditi tu rutinu.

B1: dečji romani i anotirana izdanja#

Kada vam manga sa furiganom i pojednostavljene vesti postanu lake, dečji romani su sledeći korak. 魔女の宅急便 Eiko Kadono, roman po kome je nastala Kikina kurirska služba, uobičajena je preporuka: radnju većina učenika već zna iz filma, dečja izdanja imaju furiganu, a pripovedački glas je jednostavan.

Anotirana izdanja napravljena za učenike su druga opcija i rešavaju drugačiji problem. Tomovi Read Real Japanese izdavača Kodansha i Breaking into Japanese Literature Gilesa Murraya štampaju izvoran japanski tekst sa prevodom na suprotnoj strani, napomenama i rečnikom, što vam omogućava da se upustite u pravu književnost godinama ranije nego što biste inače mogli. Aozora Bunko, besplatan arhiv dela u javnom vlasništvu, mesto je kuda idete kada vam napomene više ne trebaju. 注文の多い料理店 Miyazawe Kenjija je kratka, čudna priča i česta prva samostalna lektira.

B2: poznate radnje i pristupačni klasici#

Duga knjiga na japanskom koju većina učenika zaista i dočita jeste prevod nečega što su već čitali. ハリー・ポッターと賢者の石 je široko dostupna i poznata radnja obavlja posao koji vaš rečnik ne može. Među izvornim klasicima, 坊っちゃん Natsume Sōsekija je standardan prvi roman jer je njegov pripovedač direktan, a rečenice kratke, iako vas leksika iz doba Meidžija i dalje tera na česta traženja u rečniku.

Skok pravo na savremenu književnu prozu ne funkcioniše. Moderni japanski romani za odrasle gotovo da ne štampaju furiganu, pa vas jedna jedina nepoznata složenica potpuno zaustavi, bez brzog načina da je potražite.

Odustajanje je deo metode#

Tadoku formalizuje ono što druge tradicije čitanja ostavljaju podrazumevanim: ako knjiga ne funkcioniše, prestanite. Tekst sa pokrivenošću ispod 95 procenata ne može da vas nauči rečima koje vam nedostaju, jer ne preostaje dovoljno konteksta iz kog biste zaključivali. Sve više tražite reči u rečniku, sve manje pamtite i čitate sve sporije iz sesije u sesiju, dok na kraju ne odustanete od jezika umesto od knjige.

Pročitajte deset strana, izbrojte šta vas zaista zaustavlja i odložite sve što po stranici proizvodi više od šačice takvih reči. Ovo je važnije u japanskom nego igde drugde, jer je cena jednog traženja u rečniku visoka: nepoznata reč u kanjiju koji ne prepoznajete zahteva pretragu po radikalu ili rukopisu pre nego što je uopšte pronađete.

Kada vas ništa na vašem nivou ne zanima#

Slabost koju dele lektire i dečje knjige je tematika. Ako zapravo želite da čitate japansko izveštavanje o bejzbolu, dizajnu igara ili kuvanju, za to ne postoji lektira drugog nivoa, a prave vesti su na nivou B2 i više.

Tehnika diglot weave cilja tačno na tu prazninu. Robbins Burling ju je opisao 1968. godine: uzmite tekst na jeziku koji čitalac već poznaje i u njega ubacite reči ciljanog jezika kontrolisanom stopom, povećavajući je kako čitalac napreduje, tako da razumevanje ostaje visoko dok izloženost raste. Naše objašnjenje metode diglot weave obrađuje istraživanje.

LingoBlend primenjuje to na tekst koji sami izaberete. Postavite blend između 10 i 80 procenata i čitajte rezultat u čitaču sa stranicama gde je svaka japanska reč dodirljiva za prikaz značenja i gramatičkog oblika, a čuva se jednim dodirom u raspored ponavljanja po uzoru na Anki. LingoBlend stoji uz tadoku lektire, a ne umesto njih, pokrivajući dane kada vas ništa na vašem nivou ne zanima po temi.

Za brojke o rečniku iza tog napretka, pogledajte koliko reči vam je potrebno da biste tečno govorili japanski. Ako istovremeno čitate i na nekom evropskom jeziku, lake ruske knjige za početnike bave se manjim, ali uporedivim problemom pisma.